Uvod u muzičko novinarstvo

Muzičko novinarstvo, nekada moćan kulturni korektiv i posrednik između umetnika i publike, danas je globalno u krizi. Nekoliko decenija unazad, muzički novinari su imali važnu ulogu u oblikovanju muzičkih pravaca, otkrivanju novih talenata i otvaranju važnih društvenih tema kroz prizmu muzike. Danas se ta profesija suočava sa višestrukim izazovima.

S padom tiraža štampanih medija i prelaskom publike na digitalne platforme, mnogi ugledni muzički magazini – kao što su NME, Q Magazine, Pitchfork, i drugi – prestali su da izlaze u štampanom izdanju ili su potpuno ugašeni. Mnoge redakcije su smanjile broj stalno zaposlenih novinara, a pisanje o muzici se sve češće obavlja honorarno, često bez naknade. Time se dodatno stvara utisak da je ovo "lak" posao koji može da radi svako — što dugoročno urušava profesionalne standarde.

Poseban udarac zadalo je i gašenje autorskih muzičkih emisija na radiju i televiziji, posebno na javnim servisima, gde se obrazovni i analitički pristup muzici sve ređe vidi kao prioritet. Mala gledanost se često navodi kao razlog, iako one u startu nisu bile osmišljene tako da budu konkurentne mainstream sadržaju.

Uprkos svemu, muzičko novinarstvo se ne gasi u potpunosti — već se transformiše. Pojavljuju se novi formati: podcasti, newsletteri, nezavisni portali i video eseji na YouTube-u. Mladi autori traže alternativne načine da izraze svoj glas, a publika koja je gladna dubljih sadržaja ih često nagrađuje pažnjom i lojalnošću.

Važno je napraviti razliku između ove tri uloge zato što se one, nažalost, u muzičkom novinarstvu neretko prepliću i oni koji se bave ovim poslom ne umeju uvek da naprave jasnu distinkciju između ove tri uloge, iako one jesu u direktnom sukobu.

• Muzički novinar - Treba da publici na neutralan način predstavi istinite informacije i pusti nju da odluči koju će stranu zauzeti. U nekim formama, kao što je recenzija, moguće je biti subjektivniji u odnosu na faktografske žanrove kao što je izveštaj. Ne sme svesno manipulisati činjenicama tako da utiče na publiku da zauzme određeni stav.

• PR - Njemu je u interesu da nešto proda i da ubedi “kupce” u kvalitet onoga što prodaje. Teži da na najbolji način predstavi svoj proizvod ili uslugu, a ono što iznosi ne mora biti istinito. Za svoj rad bi trebalo da dobije naknadu direktno od klijenta kog zastupa.

• Fan - Ne treba zloupotrebljavati svoju poziciju novinara da bismo došli do benda koji volimo, niti treba težiti tome da postanete prijatelji sa muzičarima. Vaša pitanja ne treba da budu hvalospevi, jer time narušavate ravnopravni odnos intervjuera i intervjuisanog, stavljajući njega na pijedestal.

Zaključak: Nemojte manipulisati vašom publikom, nemojte dovoditi u nezgodan položaj muzičare, nemojte dovoditi u pitanje kredibilitet redakcije koju predstavljate, i nemojte se stavljati u poziciju da neko sumnja u vašu profesionalnost.

Slično kao što u muzici postoje žanrovi, tako postoje i u novinarstvu. Neke od najčešćih formi koje ćete sresti u muzičkom novinarstvu jesu:

1. Vest;

2. Izveštaj;

3. Intervju;

4. Kritika/Recenzija.

Vest i izveštaj su ono što zovemo faktografskim žanrovima. To znači da nema subjektivnog mišljenja, već se fokusiramo na iznošenje činjenica. Težite tome da u prvoj rečenici, odnosno lidu, date odgovore na 5 pitanja: ko, šta, gde, kako i zašto.

U muzičkom novinarstvu, vest često može biti i najava nekog događaja, a najave najčešće pišu sami PR timovi određenog muzičara. Vaša uloga u prenošenju te vesti nije da samo kopi-pejstujete saopštenje koje ste dobili, već vam ono treba poslužiti kao osnova. Preporučuje se da vest očistite od kvalitativnih odrednica kao što su “najbolji”, “najperspektivniji” i slično, zato što su to PR epiteti, a ne novinarski proverljive činjenice. Takođe, ako prenesete saopštenje u kom piše da je neki bend najbolji u Srbiji, može pogrešno delovati da je to stav vašeg medija.

Izveštaj se obično piše sa nekog događaja. Najvažnija stvar koju ćete naučiti jeste da se izveštaji ne pišu hronološki, onako kako su se stvari dešavale, već po važnosti. To je takozvani princip obrnute piramide: na početku ide ono što je najvažnije, a svaki naredni paragraf je sve manje bitan.

Ono što je izazovno kod pisanja muzičkih izveštaja jeste što je u početku teško biti objektivan. Ali, razmišljajte kako reporteri izveštavaju sa, recimo, protesta – opisuju ono što se dešava, što primećuju, kao što je broj ljudi, njihovo raspoloženje, aktivnosti koje obeležavaju taj događaj, i tako dalje. U izveštaju, kao što smo pomenuli, treba se uzdržavati od davanja subjektivnih ocena zato što vaš doživljaj u ovom žanru nije bitan.

Ako bismo želeli da opišemo naš doživljaj sa nekog koncerta ili festivala – to bi onda bila reportaža. To je malo kompleksnija forma o kojoj nećemo govoriti u ovom uvodnom kursu, ali ćete moći da pročitate više o njoj u literaturi koja vas čeka nakon ovog modula.

Vaš cilj kada radite intervju treba da bude da ponudite nešto novo, novu informaciju, i da verodostojno ispričate nečiju priču. Da biste to postigli, morate svakome prići individualno.

Šta to znači?

Ne možete svakom muzičaru ili bendu postavljati ista pitanja – iako se bave istom profesijom, međusobno se umnogome razlikuju; po senzibilitetu, prioritetima, stavovima, stilovima komuniciranja, itd.

Ono što će vaši sagovornici ceniti jeste priprema, jer to pokazuje trud. Ako ste se vi potrudili za pripremu pitanja, i oni će se više potruditi u davanju odgovora; i to ne zato što su dobri ljudi, nego zato što će njima taj razgovor biti stimulativniji od ostalih intervjua.

Isto tako, ako im postavite pitanje na koje su već mnogo puta odgovorili, odajete utisak kao da se uopšte niste pripremili, demotivisaćete sagovornika i dobićete intervju koji je mlak i nije ponudio ništa novo.

Kada se pripremate za intervju, pročitajte, poslušajte, pogledajte sve njihove prethodne intervjue, zapišite sve što primećujete i što vam je interesantno. Budite analitični, čitajte između redova, obratite pažnju kako reaguju, šta im je bitno a šta izbegavaju. Podsetite ih na to šta su ranije rekli i odite korak dalje – videćete po njihovoj reakciji da su prijatno iznenađeni.

Nakon što ste se pripremili i analizirali dostupan materijal, zapišite crtice o kojima želite da razgovarate – to je takozvani polupripremljeni intervju. Dakle, nemojte se slepo držati unapred formulisanih pitanja, već se na licu mesta prilagodite osobi i situaciji, postavljajte potpitanja i dajte sve od sebe da verodostojno ispričate nečiju priču. To možete samo ako razumete šta im je bitno i ako ih podstaknete da se autentično izraze.

Novinari koriste različite načine za to, ali suština kod ovih intervjua je da vas neko pusti u svoj svet i da se oseća sigurnim što ste vi unutra. Dakle, da se oseća kao da sme da spusti gard jer ga razumete, i da su njegovo stvaralaštvo i taj unutrašnji svet sigurni u vašim rukama – istim onim rukama kojima ćete napisati priču.

Obično se smatra da pravo na pisanje muzičke kritike imaju oni koji su do toga došli iskustvom. To, s jedne strane, znači da je neophodno da budete načitani i naslušani, upoznati sa funkcionisanjem muzičke industrije i različitih faktora koji utiču na stvaranje muzike. S druge strane, to “iskustvo” se odnosi i na sposobnost da naučite razliku između ličnih slušalačkih preferenci i objektivnih muzičkih očekivanja.

Dakle, bez obzira šta vi mislite o nekom muzičaru ili bendu, da li ga slušate privatno ili ne, muzička kritika podrazumeva da vi možete napisati recenziju njihovog izdanja fenomenološki i profesionalno. Vaši argumenti i odrednice kvaliteta moraju biti opravdani i utemeljeni, a vaš zadatak jeste da skrenete pažnju slušalaca na ono što obično uho najverovatnije ne bi primetilo; da ponudite kontekst, primetite reference, predložite tumačenje, potrudite se da razumete nameru autora i da objasnite muzičke odluke koje su doneli. Ono na šta još treba obratiti pažnju jeste nalet samopouzdanja koji osetite nakon što vaše kritike privuku pažnju – poželećete da budete nepotrebno grubi ili duhoviti, ali upravo je tu početak kraja svakog kredibilnog muzičkog kritičara.

U novinarstvu, da biste obradili bilo koju priču, neophodan vam je povod. Dakle, ne možete se nečim baviti samo zato što je vama došlo. Razlikujemo tri povoda:

1. Aktuelan — Nešto se dogodilo, npr. bend je objavio novi album;

2. Pseudo – Veštački stvoren događaj da bi izazvao medijsku pažnju, npr. konferencije za novinare ili dodela nagrada;

3. Medijska inicijativa – Kada novinar sam uoči i pokrene neku temu od javnog interesa. To je proaktivan pristup i njega ima najmanje u medijima. I to je upravo prostor za sve problemske priče o kojima se ne govori često (ili nikada) u javnom diskursu.

Muzika jeste deo industrije zabave, ali ona nije uvek zabavna, niti su muzičari neki zabavljači i klovnovi koji su tu da nas razonode. Nažalost, često ih upravo tako doživljavamo. Istina je da u muzičkoj industriji postoji mnogo problema, izazova i tabua o kojima se ne govori. Baš zato, umesto da samo promovišemo nečije novo izdanje, uloga muzičkih novinara je da pokrene važna pitanja i da uvek teži problematizaciji teme.

Kao što biste se pripremili za intervju s političarem, tako se pripremite za intervju s muzičarem. Drugim rečima – istražite njegov background. Recimo, mnogi naši muzičari ne žive od muzike već imaju drugi posao koji rade puno radno vreme. Mnogi od njih su se školovali za neke druge stvari. Neki od primera su Ana Ćurčin koja se bavi projektnim menadžmentom, ili ROGI koji se bavi blokčejnom. Pitajte ih nešto o tome. Pitajte ih šta misle o tome što muzičari ne žive od muzike. Pitajte ih da li bi to želeli i na koje kompromise su spremni. Drugim rečima – problematizujte temu.

To bi bilo sve od ovog našeg uvodnog kursa u muzičko novinarstvo. Ako bi trebalo da ponesete jednu stvar iz njega, neka to bude ovo.

Muzički intervjui ne treba da liče na bezopasno upisivanje u leksikon, gde je najriskantnije pitanje ko je čija simpatija. Problematizacija teme je ono što priču čini izazovnom, zanimljivom i od javnog interesa; to je odgovor na čuveno pitanje “zašto se ovo mene tiče”.

Hvala što ste pratili ovaj kurs.